Kada je prohibicija konačno stupila na snagu 16. januara 1920, oni koji su posedovali američke vinograde sa jedinom svrhom da to grožđe pretvore u vino suočili su se sa dilemom: počupati vinove loze i zasaditi nešto drugo, ili pokušati pronaći način da i dalje profitiraju od grožđa sa nadom da zabrana alkoholnih pića neće dugo trajati. Ova zagonetka se posebno osetila među vinarima doline Napa, koji su do 1920. već pravili dobar deo američkog vina. Evo problema: ako bi ovi vinari počupali svoje vinove loze u potrazi za drugom dobiti samo da bi videli da se zabrana poništava nekoliko godina kasnije, pa ponovo zasadili iste, moglo bi proći i do deset godina da te loze počnu da proizvode onu vrstu kvalitetnog voća koje su trenutno proizvodili. Neki vlasnici vinograda jednostavno nisu mogli da rizikuju pa su čim je doneta zabrana, počupali loze i zasadili voćnjake. Ali oni vinari koji su umesto toga odlučili da ga drže, smislili su genijalan način da prodaju svoje grožđe i još uvek legalno prave vino, obogaćujući se u tom procesu.
Američki zakon predviđao je da se grožđe može uzgajati ako i samo ako se to grožđe koristi za bezalkoholnu konzumaciju. Ako bi se utvrdilo da je neko umesto toga koristio to grožđe za pravljenje pića, a vlasnik vinograda koji je pojedincu prodao grožđe bio je svestan toga, i vinogradar i vinar mogli bi se naći u zatvoru.
Zakon je takođe predviđao da sami uzgajivači grožđa mogu praviti sok i koncentrat sokova samo ako su ti proizvodi korišćeni za bezalkoholnu konzumaciju.
Dakle, vinogradi su i dalje mogli proizvoditi bezalkoholno vino i potrošači bi to vino teoretski mogli pretvoriti u alkohol sve dok su vinari jasno upozoravali da je to nezakonito i nisu imali saznanja o namerama krajnjih potrošača. Sa ovim rupama u zakonu, došlo je do stvaranja „vinskih cigli“ i zauzvrat, mogućnosti američkih građana da nastave da konzumiraju vino.
Vinska cigla bila je cigla od koncentrovanog soka od grožđa - koju je bilo potpuno legalno proizvoditi - koju su potrošači mogli rastvoriti u vodi i fermentirati kako bi napravili svoje vino. Ali nije svaki potrošač znao kako da pravi vino, pa kako su potrošači znali šta da rade sa njom? Uputstva su odštampana direktno na ambalaži, ali ova uputstva su maskirana kao upozorenje šta se ne sme raditi sa proizvodom. Genijalan način za zaobilaženje zakona.
Ako biste kupili jednu od ovih cigli, na pakovanju bi bila napomena koja objašnjava kako rastvoriti koncentrat u galonu vode. Zatim bi se odmah ispod nje beleška nastavila upozorenjem u kojem bi se reklo da ne ostavljate taj bokal 21 dan na hladnom i tamnom mestu ili će se pretvoriti u vino. To upozorenje je u stvari bilo vaš ključ za vino, a zahvaljujući rupama u zakonu o zabrani, konzumiranje 200 litara ovog domaćeg vina za vašu ličnu upotrebu bilo je potpuno legalno. Pored „upozorenja“, proizvođači vinske cigle poput Vino Sano bili su vrlo otvoreni u pogledu onoga za šta su znali da će se koristiti njihov proizvod, čak uključujući arome - poput Burgundije, Clareta i Rizlinga - na koje bi mogli naići ako su greškom ostavili sok da fermentira.
Rezultat ove vinske cigle bio je taj što su se mnogi ljudi, uključujući čuvene vinograde Beringer, neverovatno obogatili. To je zato što potražnja za grožđem i ovim proizvodima od koncentrata nije pala, ona je porasla, ali bilo je manje ljudi koji su išli u korak sa ponudom, jer je nekoliko vinara već uništilo svoje vinograde kako bi zasadili voćnjake. Do 1924. cena po toni bila je šokantnih 375 američkih dolara, što je rast od 3.847% u odnosu na cenu od pre zabrane od samo 9,50 američkih dolara.
Oglas u Popularnoj mehanici iz 1932. godine koji traži „hajduke“ kako bi pomogli u prodaji grožđa Vino Sano pokrenuo je ljude iz cele zemlje da pohrle u Napu da uđu u igru grožđa. Jedna takva osoba bio je Cesare Mondavi, bakalin iz Minesote, koji je video bogatstvo koje je moglo da se stekne i preselio je celu svoju porodicu u Kaliforniju da učestvuje. Dobrim delom zbog zabrane rođena je vinska dinastija Mondavi. Ova dinastija i drugi stvoreni zahvaljujući prohibiciji osigurali su da kalifornijska vinska industrija preživi i čak napreduje tokom američke suve čarolije.
